Šumama Fruške gore namenjeno radikalno gazdovanje

Fruška gora je najstariji nacionalni park u Srbiji i šume su ovde pod posebnom zaštitom od 1960. godine, kada je taj park osnovan, ali se već duže vreme i češće nego ranije na planinskim obroncima mogu videti gomile posečenog drveća. Ta stabla, naizgled zdrava i očuvana, izazivaju zabrinutost kod ljudi koji se pitaju da li se radi o radikalnoj seči i kako se gazduje šumom. To je i doslovno šumsko blago Vojvodine, jer je pošumljenost Vojvodine izuzetno mala i zvanično je procenjeno da je ovom delu panonske ravnice potrebno dvostruko više površina pod šumama nego sada, ako želimo da se približimo standardima razvijenih evropskih zemalja. Zabrinuti čovek, ljubitelj prirode ili građanin u potrazi za pravom na zdravo okruženje, može da postavi i pitanje bavimo li se šumama sve više zbog ekonomije i zarade, ili ih posmatramo kao pluća i štit životne okoline.

Na Institutu za nizijsko šumarstvo i zaštitu životne okoline u Novom Sadu smatraju da je šumama Fruške gore potrebno radikalno gazdovanje. Bratislav Matović, naučnik instituta, koji je deo svog istraživanja usmerio na problem gazdovanja fruškogorskim šumama, objasnio je na šta konkretno misli kada to kaže.

– Fruške gore su posebno zaštićene jer je tu šezdesetak godina nacionalni park, pa to zahteva i specifični pristup gazdovanju. S druge strane, da su te šume u najvećoj meri izdaničke, što znači da stabla nisu rasla iz semena nego iz izdanaka, panjeva, pa su najčešće slabijeg kvaliteta i teže se obnavljaju – kaže Matović.

Ako želimo da sačuvamo vrste drveća koje se ovde javljaju – bukvu i hrast kitnjak, onda se problem obnove tih šuma, smatra Matović, neće lako rešiti redovnim gazdovanjem.

- Potrebno je angažovanje države, razumevanje i političkih struktura i različitih nevladinih organizacija, jer se gazdovanje šumama posmatra najčešće jednostrano. Najverovatnije ćemo morati, ako želimo da sačuvamo vrste koje su najvažnije za Frušku goru, sprovoditi radikalne mere kako bismo izdanačke šume preveli u visoke šume. To ne znači da treba ograničiti seču, naprotiv. Ako bismo ograničili seču, mi bismo te glavne vrste, naročito hrast kitnjak, izgubili - kazao je ovaj stručnjak sa instituta, na marginama ceremonije tokom koje su nedavno u toj ustanovi puštene u rad solarne elektrane.

Hrast bi mogao da se izgubi, prema njegovom objašnjenju, ako se šumom ne gazduje, jer ovde postoje invazivne vrste poput lipe, koje mogu da povećaju svoje učešće, recimo, sa sadašnjih 40-50% na 80%.

- Moramo radikalno da pokušamo da tim vrstama stvorimo uslove da se prirodno obnove. A to često ostavlja utisak da se na velikim površinama sprovode radikalne seče. Dešava se nažalost i da se neke površine obnove, a neke se ne obnove - kaže Matović.

Tamo gde nije bilo obnove preostaje da se problem reši veštačkim pošumljavanjem, ali napominje da je to skupo i komplikovano.

- Poenta je da sačuvamo takve vrste drveća, po cenu i toga što to javnost vidi kao problem - kazao je viši naučni saradnik Instituta za nizijsko šumarstvo i zaštitu životne sredine.